Bangladeš - život i ljudi
april 2006.


Ljudi
Zemlja ima 138,448,210 stanovnika po nekom od poslednjih popisa (ko li ih samo prebroja). Kako sami bangladešci kažu, ova zemlja se "reprodukuje" (podseća me na nešto, ne smem da kažem šta). Broj stanovnika se vrtoglavo i nekontrolisano uvećava i pitanje je kako će sve izgledati ako se taj trend nastavi.

Bangladeš je najnaseljenija zemlja na svetu. Gustoća je 900 stanovnika po kvadratnom kilometru.

Kao i u svim zemljama u razvoju, stanovništvo je uglavnom seosko, ali su migracije ka velikim gradovima neminovnost.

Skoro svo stanovništvo su Bengali (98%). Ono malo manjina su Bihari (viša klasa, polako se smanjuje) i razna plemena od koji se izudvajaju Čakme. Oko 83% bangladešanaca je islamske veroispovesti, što ih čini jednom od najvećih muslimanskih zemalja na svetu. Većinom su suniti. Upliv muhamedanske vere potiče od osvajanja u trinaestom veku koja su nastavljena stotinama godina. Za njima slede poštovaoci hinduizma sa 16%, a ima i budista i hrišćana. Ustav zemlje garantuje versku i kulturnu slobodu svim stanovnicima.

U stvari, Bangladeš (kao i Pakistan) čine indusi koji su prihvatili islam. Nakon mnogo vekova, jednostavno su se stvorile nove nacije koje su zatim formirale svoje zemlje. Po klišeu.

Oko 75% ljudi živi u seoskim sredinama a 60% je vezano za poljoprivredu.

U Bangladešu postoje 23 plemenske zajednice sa oko 2 miliona ljudi. Odlikuje ih posebna kultura i običaji.

Prosečna porodica u Bangladešu danas ima četvoro dece. Kao i svuda u svetu, trend je smanjenja broja dece, u čemu prednjače obrazovani ljudi, do se u siromašnim porodicama još uveka radja dok se može.

Sirotinja u kojoj je zemlja i skoro svo stanovništvo ogleda se u izgledu i ponašanju ljudi. Većina onih koje vidite na ulici su veoma mršavi, i izgleda izgladneli. Odeca je sasvim prosta i očigledno stara. Za razliku od Indije, nema ni tradicionalnih osmeha i veselog pristupa životu. Sirotinja je očigledno teška bolest.

Medjutim, kako je odmicala skautska radionica kojoj sam prisustvovao, primetio sam da je sve više ljudi koji prolaze lepo obučeno. Najpre sam mislio da je razlog tome što je bio petak - dan kada su išli u džamiju. Medjutim, kasnije sam shvatio da je u blizini nekoliko velikih privatnih tekstilnih postrojenja i pretpostavljam da ljudi jednostavno imaju mogućnost da obnove svoju odeću.

U Daki je sasvim druga situacija. Ima puno sirotinje na ulicama, ponajviše u prigradskim oblastima, mada se i u centru mogu videti ljudi koji spavaju na trotoaru. Medjutim, u iole boljim radnjama i restoranima (na čijim vratima stoji obezbedjenje koje očigledno proverava ko je tu stvaro došao potrebom a ne da prosi), ili za vreme velikih proslava, može se videti puno sasvim običnog sveta, različitog od nas samo po boji kože i načinu oblačenja. Medju njima, zasigurno ima i puno lepih ljudi.

Boja kože je još jedna osobenost u Bangladešu. Ima ih skoro potpuno bele puti (koliko se to može po onom suncu), a i onih koji su zift crni. Medjutim, za razliku od afrikanaca, ti baš crni ljudi imaju evropske crte lica i veoma su lepi.

Stanovanje

Tradicionalni način stanovanja podrazumevao je bitisanje u malim kolibama od upletenih traka nastalih presovanjem bambusa, izradjenim na nevelikim uzvišenjima od nabijene zemlje. Modernija varijanta, koju još mozete videti svuda po zemlji pa i u Daki, radjena je od lima. Prirodno, ima i puno stambenih zgrada. Medjutim, one uglavnom izgledaju prilično neskladno i mračno, napravljenje sa što manje ulaganja da obezbede barem nekakve uslove za život. Zgrade su od betona i čelika, sa puno nekakvih rešetaka. Za prozore i vrata ne kostite drvo već metal. Valjda nema dovoljno drveta, a možda i teže opstaje u ovakvoj klimi.

Očigledno je da je u poslednje vreme upotreba cigle u velikoj ekspanziji. Duž puteva su bezbrojne ciglane koje neprestano peku ciglu na tradicionalan način, besomučno zagadjujuci okolinu.

Ja sam imao priliku da posetim jednu porodicu, tazbinu jednog našeg skautskog domaćina. Kako žive u staroj Daki, do ulaska u zgradu nas je vodio lavirint malih uličica prepunih uobičajene vreve i prljavštine. Takodje, ulazak u zgradu i penjanje stepenicama nije mnogo obećavao. Medjutim, stan je bio sasvim prikladno i ukusno uredjen. Zbog problema sa stambenim prostorom, u stanovima je po nekoliko generacija. Mada, svako ima svoju odvojenu sobu, očigledno je da se veliki deo dnevnog života odvija u velikoj zajednici. Ne znam kakvog su staleža bili domaćini, ali su izgledali kao obična naša porodica (nižeg) srednjeg ranga. Tako im je i stan bio skladno, ukusno i civilizovano uredjen, sa svim neophodnim potrepštinama.

Primetio sam da posebnu pažnju poklanjaju krevetima i stolicama za koje se trude da budu masivni, izradjeni od teškog drveta.

Naselja su nikla svuda po zemlji, što je i prirodno s obzirom na pregustu naseljenost. Pogotovo je prsten oko Dake sve širi i sve gušći. Kako su voda u ljudi na svakom koraku, čudan spoj je uspostavljen izmedju njih. Reke, kanali, jezerca i bare su na svakom koraku, izmedju kuća i koliba u kojima žive. U tim vodama se pere, umiva, kupa, hrani stoka, odlaže smeće, služe za navodnjavanje. Ove vode su obično tamno zelene boje, i ja se ne bih usudio da tu operem ni noge. Medjutim, ljudi u Bangladešu su primorani na takav život. Pretpostavljam da su sve ove vode povezane podzemnim vodama koje pomažu da se one pročiste i budu koliko - toliko upotrebljive za ljude i druga živa bića.

Hrana i piće

Bangladešku kuhinju odlikuje obilje specifičnih začina. Oni koji je ne poznaju, iznenadili bi se da su mnoga "indijska" jela koja su jeli u stvari iz Bangladeša. Procenjuje se da je 70% onoga što se nudi u indijskim restoranima u Velikoj Britaniji u stvari poreklom iz ove zemlje. Specifičnost je i široka lepeza kolača radjenih na bazi mleka.

Za mene, i mane su one koje sam već video u Indiji. Vegetarijanska je sasvim u redu, što je i za razumeti. Na takvoj sparini, mnogo je lakše jesti laku hranu. Medjutim, kod velikog broja jela osnova je kuvano povrće koje izgleda tako da ne možete prepoznati šta je sve unutra. Kako je moj problem da ne volim da jeden ono šta ne poznajem, čak sam često za prilog uzimao boraniju (neku domaću vrstu, samo probarenu na vodi; neko će reći da je to zdravo, ali sam siguran da nije ukusno).

Osnovno meso je piletina. I opet sličnost kao u Indiji: ti pilici koje oni uzgajaju ne izgledaju veći od naših golubova. Stoga su parčići mesa veličjine naših osrednjih šljiva. Pored toga, prženi su u nekim prezlama tako da se o jadu zabavite da prepoznate šta je šta i gde se nalaze kosti. Ima i ribe, ali u nekom takvom umaku da sam izbegavao da je uzmem. Uz svako jelo služe pirinač.

Ono što se meni posebno svidja (kao i u Indiji) su omleti. Prave ih tako što prvo proprže razno povrće, pa tek onda dodaju jaja. Još uvek je to omlet jer ukus jaja preovladava, ali povrće daje posebnu aromu. I, da napomenem, uvek su ljuti!

Da, veliki broj jela je ljuto. To mi u suštini odgovara. Medjutim, ne znam kako mogu da jedu toliko ljute supe. Mi ljuto stavljamo samo na jaku hranu. Ljutina stiže od tipičnih ljutih papričica. Ima ih zelenih i crvenih, pa čak i onih tamno ljubičactih - baš onakvih kakve moja majka često uzgaja u saksijama. Zapadnjaci (uključujući i australijance) sa strahom su ih se klonili, dok sam ja iženadjivao domaćine jer sam ponekad pojeo i po tri za obrok.

Tradicionalni način uzimanja jela je rukama. Mada su nama uvek služili posudje, obično se u sali nalazio poneko ko je sočno jeo rukama. Pri tome, neki koriste jednu vrstu toplog hleba koji je oblika malo debljih palačinki. Na Indisjkom potkontinentu ovo se zove 'ruti' ili 'čapati', a slično se može naci u kineskoj kuhinji (kod čuvene pekinške patke). Tim hlebom onu obuhvataju ostalo jelo iz tanjira i jedu ga. Ako i jedu priborom, onda uglavnom koriste viljušku u levoj i kašiku u desnoj ruci (umesto noža). Tako je pomalo komično kada se bore sa koskama u tim pilećim gromuljucama.

Jelo koje mi je zanimljivo je 'samosa'. Radi se o trouglastim smotuljcima od neke vrste kora, kao za našu pitu. Unutra se stavlja šta god gosti vole ili domaćini imaju - od mesa, pre ribe, do slatkiša. Meni su se posebno svideli oni sa povrćem koje je malo proprženo, i u kome se nadje i pomalo ljute papričice.

Tokom obilaska grada i kada sam ostao sam još jedan dan pa sam jeo samostalno, primetio sam da imaju na dosta mesta roštilj. To je verovatno doneo islam, sa Bliskog Istoka. Tako možete naći ražnjice od pilećeg mesa, cevape (koji se peku kao ražnjići, na drvenom štapiću), ćufte i možda još nešto još svašta.

Pitate se: kako je moguće da je ova hrana na glasu, a ja dajem uglavnom negativne ocene. Mislim da su dva razloga za ovu kontradiktornost. Najpre, svako ima svoj ukus. Kao što sam već rekao, najvisee mi smeta to što u najvećem broju slučajeva ne mogu da razaznam šta jedem. Sa druge strane, zapadni svet koji voli ovakvu hranu uglavnom jede jednostavna jela sa malo začina, dok je ovde u stvari umeće izmešati raznovrsne začine u uravnoteženu celinu. Opet, za mene koji već jedem začinjena jela (ali začinjena našim začinima i to tako da znam šta sa čime uzimam), takve mešavine i nisu bile baš mnogo privlačne.

Kolači su, začudjujuće, od mleka. Ima ih različitih vrsta i različito slatkih. Ja sam probao samo neku vrstu domaće pravljenog kiselog mleka (liči onome što su ga pravile naše bake) sa mangom. Zanimljivo.

Pošto je zemlja muslimanska, alkohol i pivo su zabranjeni. Hajde za alkohol, ali što pivo? Pića se mogu naći samo u barovima u luksuznim hotelima. Kada sam se požalio što neću poneti nijednu etiketu za svoju kolekciju, saznao sam da ipak postoji jedna pivara, ali da je mala i da proizvodi za izvoz. Šteta što nisam mogao da je obidjem.

Obično se služe zapadnjačka osvežavajuća pića. Srećom, ne štede na vodi, tako da sam barem imao čime da se osvežavam.

Svuda uz puteve videćete improvizovane "kafiće". Kao i sve drugo, radi se o sklepanim drvenim udžericama otkrivenim sa prednje strane, u kojima se sedi na čemu se stigne i uglavnom ispija lokalni osvežavajuće piće nastalo cedjenjem posebne vrste voća koju zovu 'bol'. Ljuštura ploda je tako cvrsta, da je potreban čekić ili nešto slične jačine da se otvore. Zbog higijene, nisam se usudjivao da probam.

Prirodno, ima i luksuznih restorana, zapadnjačkog ili kinesko/tajlandskog tipa. Zbog velike vlage i jakog sunca napolju, u njima je uvek polumrak i rašladni uredjaji stvaraju prijatnu atmosferu. Prvi dan u Daki ručali smo u jednom kineskom restoranu (po nazivu), čiji su vlasnici domaći a hrana je bila tajlandska. Kasnije su nas takodje obično vodili u kineske restorane.

Inače, jedu malo. Nas 11-toro na jednom ručku, pored supe za svakoga, pojeli smo ukupno 5 porcija. I, što je posebno važno, to nije skupo. Sve zajedno je izašlo nekih 25 dolara.

Prevoz

U Bangladešu ima 11 aerodroma, od kojih su medjunarodni oni u Daki, Čitagongu i Silhetu. Nacionalna kompanija je Biman, a nedavno su se pojavile i male privatne kompanije koje opslužuju domace linije. Prevoz avionom nije skup, ali je ipak tri puta skuplji od železničke karte prvog razreda.

Glavne luke su Čitagong i Mongla. Zbog obilja vodotokova (8.372 tokom monsunskog perioda i 5.200 kilometara u sušnom periodu), rečni saobraćaj je veoma razvijen (mada je prilično spor). Da ne govorim o tradiciji korišćenja ove vrste prevoza. Najzavimljivija iskustva su koristiti "raketu" (parobrod sličan onom na Misisipiju) koja od Dake vodi do jugoistočnih delova zemlje.

Po većim gradovima mogu se koristriti taksiji (žuti sa ili crni bez klime) ili domaća varijanta tuk - tuka zvana mišuk (motorizovana rikša). Još uvek se mogu naći i rikše na pedale, mada nisu baš preporučljive zbog sporosti i uobičajenog nepoznavanja engleskog jezika "rikša vale". Kada sam, pripremajući se za put, pročitao ovaj podatak, pomislio sam da bi meni bilo vrlo neprijatno da sedim dok neko izgibe okrećući pedale zbog mene - koliko god mu moj novac značio. Medjutim, ono što sam video na ulicama je promenilo moje mišljenje. Dok sam u Indiji video najviše 10% rikši na ljudski pogon (i to uglavnom u manjim gradovima), ovde je obratno - 90% njih još uvek ide na pedale. Stoga je sasvim uobišajeno da ih koristite. Prirodno, cenkanje je uobičajena pojava.

Rikšama se sve prevozi, od ljudi to robe. Ima ih raznih vrsta. Osnovni model liči na naše čeze. Iza vizačevog sedišta je prostor za dve osobe, mada sam vidjao i cele četvoročlane porodice kako su se smestile u jednu rikšu. Sastavni deo je i mali krov koji je obično skloplje, a razvlači se u slučaju kiše (prava kabriolet limuzina). Ima ih i sa prikolicom. Ove su višenamenske - mogu se koristiti za prevoz i robe i ljudi. Prosto je neverovatno šta se sve može prevesti ovim naizgled krhkim vozilima i kako tim naizgled slabašnim i neuhranjenim ljudima uspeva da ih pokreću. Motori, cevi, ogrev, voće - sve šta stane. I koliko god stane! A ako se jednostavno dodaju klupice, eto prilike za prevoz ljudi. Postoje i teretne rikše, koje imaju dva malo solidnija točka i platformu veličine oko 1 x 2,5 metara. Njima prevoze malo teže stvari, tako da obično dvojici tegljača nije ni malo lako. A zbog sporosti ove rikše umnogome otežavaju saobraćaj ostalim učesnicima.

Posebno je zanimljiv način na koji deca idu u školu i kući iz nje. Možda je to običaj samo u odredjenim školama u centru Dake, ali decu voze u "školskim" rikšama, u kojima u kanatama veličine 1 x 1,5 metara, u specifičnom kavezu (valjda da deca ne ispadnu ili ne pobegnu) bude i preko desetoro dece.

Generalno, saobraćaj je više nego haotičan. U vožnji skoro da nema pravila. Svako se uključuje i staje gde god i kako god mu padne na pamet. I svi neprestano trube, upozoravajući na želju da skrenu ili obidju. Svakih desetak minuta vam se čini da upadate u situaciju iz koje je nemoguće izvući se. Čak i ako ste agresivan i luckast vozač, ne pomišljajte da se upustite u tu avanturu u Bangladešu.

Inače, litar benzina košta 30 taka (0,35 evra) a kubni metar gasa 8,5 taka (0,1 evro). Većina vozila ide na gas. To se može videti po mnogim natpisima na autobusima. Mnogo je zdravije, a pored toga gas je jeftiniji jer ga imaju i ne moraju da ga uvoze.

Autobusi očigledno idu nekim svojim pravcima. Oni medjugradski su malo bolji, dok su prigradski u kakvom-god-se-može stanju. Borba za ulazak je surova na svakom stajalištu, bez obzira da li se radi u stanici ili bus jednostavne zastane u gužvi. Čestgo cete videti i kako na krovu autobusa sedi gomila putnika kojima je tu bilo jedino moguće mesto.

Po zemlji se može veoma jeftino putovati autobusima. No, pored prenatrpanosti autobusa i tradicionalne gužve na putevima, poseban problem su vozači koji su medju najludjim u svetu - što se potvrdjuje čestim vestima o tragičnim nesrećama.

Mnogo je ugodnije i udobnije putovati vozovima, pogotovo onima koji idu glavnim pravcima (i to prvom klasom). Medjutim, i tu ima problema jer preko nekih reka nema mostova pa se prelazi trajektima i zato što izmedju istočnog i zapadnog dela zemlje postoji razlika u širini koloseka.

Posebna priča su kamioni. Oni veliki za prevoz tereta (a ovde se nešto stalno prevozi sa kraja na kraj zemlje) su veličine naših starih 'džemsova'. Medjutim, nekako su viši, glomazniji. Izuzetno su savitljivi, i pravo je čudo kako iz nekih pustara i rupetina uspevaju da se izvuku više nego pretovareni. Uvijaju se kao plesačica trbušnog plesa. A na putu su kao munje - voze tako (pre)opterećeni obično oko 80 kilometara na sat. Stoga im se svi sklanjaju sa puta. Posebno je zanimljiv način na koji su ukrašeni. Obično su žuti, sa mnogim ornamentima, tako da deluju veoma živopisno. Kabina je na neki način 'oklopljena', verovatno da bi pružila koliko god moguću zaštitu od sunca i vrućine.

Festivali i praznici

Nacionalni praznici Bangladeša su Dan nezavisnosti, Dan pobede i Dan mučenika boraca za jezik.

Dnevni život u Bangladešu ispunjen je tradicijama i praznicima koji odslikavaju jedinstvenost kulture. Neki od običaja potiču još iz drevnih i praisporijskih dana. Oni su obično vezani za zemlju i poljoprivredu. Medju njima se izdvajaju 'nabono' (svetkovina nove žetve) i 'pavhela boišak' - bengalska nova godina.

Ja sam imao sreću da se u Bangladešu zadesim upravo za vreme Bengalske nove godine. Šta više, za nas su pripremili poseban program obilaska i učešća u proslavi.

No, pre tog praznika, poslednjeg dana stare godine organizuje se Čaitra šankranti, kao ispraćaj stare godine i poslednji dan Čaitra parba meseca. Ovo je nekada bio religiozni, a danas je javni pratnik, koji se uglavnom obeležava u seoskim sredinama, gde se organizuju sajmovi (melas) i okupljanja ljudi.

Bengalsku novu godinu proslavili smo na najboljem moguće mestu - na čivenom Ramna Batamulu. U prostoru unutar Univerziteta u Daki, u velikom parku sa veštačkim jezerom, organizuje se nastupi pevača, igrača, dramskih umetnika i drugih. Razni kulturni sastavi se bore za mesto na ovoj pozornici.

Unaokolo je klasičan vašar. Kao u Šapcu. Mnogobrojne tezge i još više sitnih prodavaca nude razne zanimacije i osveženja. Nema nikakve organizacije, tako da tezge postavlja ko gde stigne. Jedino što funkcioniše je obezbedjenje. Pre pet godina, za vreme novogodišnje proslave se desio teroristički napad muslimanskih fundamentalista. Zato su već na prilazima postavljene policijske kontrole i svi se barem dva puta detaljno pregledaju pre nego što udju u prostor za proslavu. Da ne govorim da je saobraćaj obustavlje u širokom krugu.

Ljudi uglavnom dolaze porodično, sa decom, svečano obučeni. Teško ćete u drugoj prilici videti toliko lepo i svečano obučenih ljudi u Bangladešu. Žene su posebno lepe, u izuzetno lepim sarijima, elegantno našminkane, mnoge sa cvetovima radzanigonde u kosi, i crvenom linijom duž celog razdeljka po sredini glave. Deci se po licu crtaju neki zanimljivi motivi. Uobičajeno je i da se ruke oslikavaju raznim arabeskama. Za to se koristi boja dobijena cedjenjem lista kane. Jedni drugima čectitaju praznik rečima 'šobo nobo boršou' - srećna nova godina! Sve je veoma svečano i svet je razdragan i opušten.

Po gradu, gužva je veća nego običinm danima. Svi dolaze ili odlaze sa proslave, ili posećuju rodjake i prijatelje. Posebna dužva je bila u predvečerje, kada su se izgleda smenjivale mase onih koji su tu bili tokom dana i onih koji dolaze na noćni provod.

Slavlje se održava na mnogo mesta i bine su postavljene po celoj Daki i u svim gradovima u Bangladešu. Takodje, grupe mladih ljudi obilaze grad na prikolicama kamiona uz pesmu i igru. Oni stvaraju posebnu svečarsku atmosferu gde god prodju.

Narodno veselje

Poslednje veče skautske radionice kojoj sam prisustvovao, organizovan nam je kulturni program. To je bila prilika da se malo bolje upoznam sa bangladeškom muzikom, pesmom i pristupom veselju.

Svi domaći učesnici došli su u narodnim nosnjama - muškarci u lepim, novim košuljama, žene u elegantnim i živopisnim sarijima. Za njih je to bila svetkovina.

Mali 'tezgaroški' orkestar (tj. onoliko koliko je neophodno za ugodjaj) činili su bambusova frula (više komada, različitih dužina), neki žičani instrument osrednje veličine, dva bubnja i onaj specifični instrument što liči na harmoniku. I pevaljka, nema priče. Prirodno, šef orkestra je harmonikaš, koji je usput i pevao. On je, kao i svi naši gedzovani, imao onu karakterističnu pozu kada rašire noge i nadviju se nad harmoniku. Uz to je teatralno izlazio i ulazio sa pevačicom, očekujući valjda usput aplauz. Inače, ta harmonika ima sa zadnje strane jednu oveću klapnu koju muzičar odvaja i privlači nazad i tako razvlači meh, čime se proizvode tonovi.

Pesme koje pevaju žene su uglavnom tugaljive. One imaju nežne i izvijajuce glasove. Kasnije, počele su i pesme sa ritmom, tako da se malo po malo društvo zagrejalo i još pre polovine programa su na svaku pesmu igrali i pevali. Pri tome, muškarci se tradicionalno kočopere i šepure kao pijani tetrebovi (poneki spretniji malo kiti igru i zavrće koracima), dok žene igraju veoma lepo i sadržajno, koristeći obilato ruke za stilske figure. Specifično - nema interakcije niti kontakata muškaraca i žena tokom igre.

Frula se svira u položaju kao flauta. Bubnjari udaraju vrhovima prstiju, a vešto koriste i prsten da dobiju dodatni zvuk udarca metala. Prevlačenjem kože bubnja dlanom, dobija se ritmični zvuk sličan bućkanju vode. Često sam se ranije pitao od čega taj zvuk dolazi - sada znam tajnu.

Ostalo

Kako rade

Kao i svuda u zemljama sa velikom "reprodukcijom" i slabom ekonomijom, svaki posao obavlja mnogo više ljudi nego što je potrebno. Tako, gomila stoji a poneko radi. Još da dodam da su u Bangladešu ljudi posebno usporeni (lako ćemo, ima vremena) i neorganizovani (kako to i sami priznaju).

Klimanje glavom

Izgleda da celom Indijskom potkontinentu ljudi na različite načine pokretima glavom izražavaju razlidhite odgovore. Žitelji Bangladeša u principu manje klate glavom kada pričaju (kao što to rade indijci) ili prave osmice (kao oni sa Šri Lanke). Medjutim, neka vrsta klimanja koju mi prepozajemo kao "ne" kod njih znači slaganje, pa mi se desilo da pitam čoveka hoće li vodi i mislim da je rekao da neće, a on onda uzme bocu i naspe sebi. Izvinjavao sam se - šta da radim.

Životinje

U Bangladešu, kao da ste u Liliputu. Nisam nigde drugde video tako male i mršave krave i ovce. Odrasle krave još i nekako, mada su veličine našeg prosečnog teleta, dok su im telići kao naše veoma mršave ovce. Nije ni čudo, nećete lako naći travu. Za čudo - toliko vegetacije a trave skoro nigde. Valjda je ubi ova toplota i vlaga. Imaju i neke patuljaste koze i patke. Psi su im retki, samo uz neke kuće, a kakvi su bolje i da ih nemaju. Očigledno je takva konkurencija za hranu da ljudi sve pojedu i za životinje ništa ne ostaje.

Spavanje

Za kakvo - takvo spavanje neophodni su ventilator ili klima u sobi. To je poseban problem nama koji dolazimo iz Evrope. Ako ih ostavimo da rade celu noć, lako nazebemo, i pored sve toplote. A ako ih isključimo, prevrćemo se cele noći u sopstvenom znoju.

Mreža za komarce je neophodna. Prvo veče, mislio sam da je dovoljno što komaraca nema u sobi te da mi mreža nije potrebna. Prevario sam se - imaju stotine načina na se uvuku. Od naredne, postavljao sam mrežu iznad kreveta, pazeći da je zavučem ispod dušeka jer su se izveštili i pronalaze i najmanju rupu.

Isparavanje

Ovako specifična klima dovodi do još jednog fenomena. Pošto se ceo dan neminovno znojite, bez obzira koliko vode popili uglavnom idete u toalet dve, najviše tri puta dnevno. Sve ispari kroz znoj!

Kada sam već kod toaleta: čecto ćete videti kako muškarci mokre. Jednostavno čučnu uz neku ogradu i dugnu onu njihovu suknjicu. Sve mi se čini da, kao i škoti, ne nose ništa ispod.

Električna energija

Napon struje je kao i kod nas - 220 V. Utikači su specifični kao i svuda na ovom potkoninentu (jedna verzija britanskih utikača, ali malo deblji). No, obično su utičnice takve da se mogu koristiti naši utikači.

Ceo sistem je prolično nestabilan, pa su isključenja struje redovna pojava. Pogoto se to često dešava van velikih mesta i za vreme olujnih nepogoda.

Struju uglavnom dobijaju korišćenjem prirodnog gasa, a imaju i hidroelektrane. Gasa, inače, imaju dovoljno, ali su siromašni naftom.

Sportovi

Izgleda da je ključni sport ovde kriket. To im je britansko nasledje. Nisu baš u samom vrhu kao njihove komšije iz Indije ili Pakistana, ali igraju sasvim dobro. Igraju ga deca, na livadi, kao naša fudbal. Dok sam ja bio u zemlji, pobedili su reprezentaciju Australije (što izgleda i nije bio neki veliki uspeh).

Fudbal je takodje veoma popularan. U poslednje vreme, sa pojavom bogatijeg sloja, javljaju se golf i skijanje na vodi.

Tradicionalna igra se zove 'kabadi'. Kažu da je igraju dva tima sa po 12 igrača, a da se sastoji od pojedinačnih pokušaja igrača da pošto uzmu vazduh ulete u protivnički deo terena i, dokle god imaju vazduha u plućima, dodirnu što više protivnika i vrate se na svoju polovinu.

Skauti

Skautska organizacija Bangladeša je veoma jaka. Sa svojih skoro milion članova dele peto mesto po brojnosti sa Tajlandom. Još više od toga, stvarna su snaga u ovij zemlji. Veoma su organizovani, imaju dosta imovine, široku mrežu lokalnih jedinica, veliki broj obučenih trenera, jaku podršku države, ukupno 56 profesionalaca. I, kao svi u ovoj zemlji, veoma su gostoljubivi.

Ansar

Iza ovog naziva nalazi se Partija za odbranu sela. Osnovao ju je još davno prorok Hazrat Muhamed, videvši sličnu organizaciju na svom hodočacšću u Meku i Medinu. Kao što naziv kaže, osnovna namena je zaštita sela, a izmedju ostalog, bave se i drugim poslovima na služenju lokalnim zajednicama ukljućujući obrazovanje. Ima ih nekoliko miliona, i dobrovoljna su organizacija.

Biti belac u Bangladešu

Biti belac u Bangladseshu nije isto kao i u Indiji. Kako je Indija već nekoliko dekada jedno od najčešćih turističkih odredišta u svetu, u ovoj mnogoljudnoj zemlji su navikli na mnoge putnike namernike koji se muvaju svuda naokolo. Nasuprot tome, kako je Bangladeš još uvek nedovoljno privlačan i istražen za strane turiste, za domaće stanovništvo je često iznenadjujuće da sretnu belca. Kada se tom nedostatku kontakata sa belcima doda i siromaštvo, onda se ovaj utisak i pojačava. Još kada je to neko ko je pola glave viši i četrdesetak kila teži kao ja, onda je jasno da sam osećao kako su mnogi gledali u mene sa interesovanjem i, počesto, sa podozrenjem.


...